СЛОБОДА ИЛИ СМРТ (ЛАГАНО ОДУМИРАЊЕ)

Да би приступили рјешавању проблема који живот ветерана одбрамбено-отаџбинског рата чини скоро немогућим, морамо прво недвосмислено утврдити који је кључни. Да би ветерану и његовој породици обезбједили ниво права афричких црнаца у сјеверно-америчким државама XVIII i XIX вијека ( овим не желим ни на који начин да врјеђам америчке робове), а то су храна и одјећа, кров над главом, каква-таква брига о здрављу и пристојна сахрана, потребна су финансијска средства.

Дакле недвосмислено наш основни проблем је обезбједити довољно финансијских средстава за остваривање ових права. Нормално би било очекивати да ако сам ветеран не може обезбједити ова средства својим радом, у помоћ прискочи држава (читај ентитет) за коју се борио и коју је стварао.Можемо ли се дакле надати да ће држава која се већ деценијама устројава према неолибералном концепту помоћу у рјешавању нашег проблема? Сасвим сигурно НЕ!

У многим државама (углавном у оним које су опљачкане од стране неолиберала) је већ годинама на сцени „политика штедње“ како је нама представљају, на енгеском језику  „austerity policy“ што у преводу на српски језик значи „политика насилног одузимања“. Под притиском неолиберализма, ММФ-а и свјетких императора, који се крију под различитим именима комисија и група, на сцени је разарање социјалне државе. То значи да држава треба да се ослободи свих баласта социјалних давања са оправдањем „буџетских уштеда“. Пошто се наша напаја са неолибералних извора, илузорно је вјеровати да ће се одлучити драстично смањити средства која троши на одржавање државне (читај партијске) администрације и иста преусмјерити у рјешавање нашег пеоблема.

Шта нам је онда чинити да рјешимо наш проблем?

Човјекову солидарност са ближњима или бар са члановима исте интересне групе замјенио је цинично-равнодушни став. На остале појединце гледамо као „објекте“ које треба користити, којима треба манипулисати или их немилосрдно експлоатисти а све зарад испуњења приземних циљева, задовољења физиолошких потреба и болесне сујете.

Постоји само једино могуће, плодоносно рјешење . Наша активна солидарност са свим људима,  спонтано дјеловање, љубав и рад. Морамо престати чекати рјешења од наших политичара, јер од њих сасвим сигурно неће дођи чак ни под притиском које можемо вршити јавним протестима. Они ће увијек бити подржани од ЕУ неолиберала и као стандард на европском путу поставити драстично смањење социјалних давања.

Морамо засукати рукаве и примјеном рјешења која су већ провјерена у свјету од ојађених и покрадених створити предузеће у којем ћемо моћи радити и на тај начин рјешити наш проблем дефинисан на почетку текста. „Ветерани Републике Српске“ имају довољно памети и предузетничког духа да оснују предузеће, што нам омогућује статут и законска рјешења.

Оно што је овдје кључно је то да би вишком врједности који би био створен радом предузећа  располагали они који су га створили, и био би усмјерен на испуњавање циљева удружења, што је сасвим сигурно рјешавање финансијских проблема ветерана, чак и оних који нису радно способни. Овом би избјегли сталне оптужбе неолиберала да смо нерадници који хоће хљеба без мотике и стрекли праву слободу, без условљавања и уцјена, те се посветити испуњењу осталих циљева једнако важних, али сада неоптерећени борбом за преживљавање.

Или можемо као до сада ламентирати над нашом злехудом судбином и чекати смрт.

 Горан Видовић