БЕЗ-ОБРАЗ-ЛУК И КОКЕ-ТИРАЊЕ!

БОРС ових дана врло лукаво (класично безбедњачки) шаље сигнале јавности како су тобоже једино они прави и једини представници борачке популације и да има превише удружења од јавног интереса које би требало укинути или њих као БОРС подићи на неки посебан пиједестал као НАЈВАЖНИЈЕ ПРЕДСТАВНИКЕ.

Оно што нашим саборцима промиче из видеокруга а нама је потпуно јасно да је то порука како би требало укинути наше Удружење "Ветерана Републике Српске" што само показује да им смета једино наше организовање ратних ветерана и да се плаше како би им само ми могли помрсити рачуницу четвртвјековне обмане наших сабораца а план им је да нам демагогију просипају до судњега дана.

Чињеница је да 23 године управо БОРС учествује у "заједничком злочиначком подухвату" уништења угледа српског борца који је свој врхунац доживио у новом Закону о борцима и борачко-инвалидској заштити који је са властима договорио Пантелија Ћургуз.

Колико год се трудили да будемо фер и не отварамо расправу и подјеле са БОРС-ом, БОРС је кренуо ђоном на власт само у смислу нашег непризнавања за Удружење од јавног интереса.

Суштина њиховог чешћег тв појављивања јесте је да само под својом контролом и контролом политичких налогодаваца оставе цјелокупну државну позамашну новчану погачу за своје арчење као и БОРС Инвест фонд којег су са 96 милиона вриједности срозали на нешто мање од девет милиона, те да борачку популацију задрже на маргини живота или,( што је најцрње од свега) евентуално искористе као топовско месо у обрачуну са политичким противницима садашњих или будућих политичких налогодаваца. Погубљени у процјени политичког вагања они још нису сигурни коме царству да се приволе.

За само двије године постојања Ветерани Републике Српске су без државне марке, организовали протесте и вратили наду да се српски ветерани никога не треба да плаше у Републици коју су створили.

Организовали смо и (привремено) зауставили масовна хапшења наших сабораца и престрашивање њихових породица. Успјех би био и пуно вечи да нисмо минирани управо од БОРС-а који из свог чланства масовно искључује припаднике Ветерана Републике Српске, јер воле само послушнике. Изговори су им смијешни. Наводно нико ко је члан БОРС-а не може бити члан Ветрана па врше масовна искључења ветерана из СВОЈЕ организације. То би вам било исто као кад би сваком риболовцу било забрањено да буде и члан ловачког удружења. Ми Ветерани Републике Српске нигдје нисмо предвидјели да члан Ветрана не може бити и члан БОРС-а јер сматрамо да су то наши саборци и наша браћа. А шта ради БОРС?

Због медијског простора који је њима отворен почињу да пласирају идеје Ветерана Републике Српске о запошљавању или збрињавању незапослених демобилисаних бораца о којима никада ниједно руководство БОРС-а није ни помислило.

Миломиру Савчићу сам у разговору рекао да ми је незахвално њега прозивати јер је дошао прије четири мјесеца на ту дужност, не говорећи му чак ни то да знам да је именован у Београду а "изабран" или промовисан у Бања Луци.

Међутим, како се ствари крећу у правцу БЕЗ-ОБРАЗ-ЛУКА, Ветерани их више неће позивати на јединство него на њихово укидање, јер у БОРС-у осим што се промијенио Предсједник и неколико чланова Предсједништва, реците ми шта се још промијенило?

И даље БОРС строго контролишу локални феудалци на општинским нивоима а ново руководство БОРС-а на Републичком нивоу вага коме ће се царству приклонити, па мало кокетира са Милорадом а мало са два Младена.

Е баш зато за Ветеране Републике Српске НЕМА ПРЕДАЈЕ!

Да предаје има предводио би нас Ђукић или Славуј које БОРС никада није прозивао, него млате по нама.
Гријеше ако мисле да им је то израз снаге. Напротив, то им је израз слабости, страха од губитка привилегија и класичног без-образ-ног коке-тирања!

Душко Вукотић

СЛОБОДА ИЛИ СМРТ (ЛАГАНО ОДУМИРАЊЕ)

Да би приступили рјешавању проблема који живот ветерана одбрамбено-отаџбинског рата чини скоро немогућим, морамо прво недвосмислено утврдити који је кључни. Да би ветерану и његовој породици обезбједили ниво права афричких црнаца у сјеверно-америчким државама XVIII i XIX вијека ( овим не желим ни на који начин да врјеђам америчке робове), а то су храна и одјећа, кров над главом, каква-таква брига о здрављу и пристојна сахрана, потребна су финансијска средства.

Дакле недвосмислено наш основни проблем је обезбједити довољно финансијских средстава за остваривање ових права. Нормално би било очекивати да ако сам ветеран не може обезбједити ова средства својим радом, у помоћ прискочи држава (читај ентитет) за коју се борио и коју је стварао.Можемо ли се дакле надати да ће држава која се већ деценијама устројава према неолибералном концепту помоћу у рјешавању нашег проблема? Сасвим сигурно НЕ!

У многим државама (углавном у оним које су опљачкане од стране неолиберала) је већ годинама на сцени „политика штедње“ како је нама представљају, на енгеском језику  „austerity policy“ што у преводу на српски језик значи „политика насилног одузимања“. Под притиском неолиберализма, ММФ-а и свјетких императора, који се крију под различитим именима комисија и група, на сцени је разарање социјалне државе. То значи да држава треба да се ослободи свих баласта социјалних давања са оправдањем „буџетских уштеда“. Пошто се наша напаја са неолибералних извора, илузорно је вјеровати да ће се одлучити драстично смањити средства која троши на одржавање државне (читај партијске) администрације и иста преусмјерити у рјешавање нашег пеоблема.

Шта нам је онда чинити да рјешимо наш проблем?

Човјекову солидарност са ближњима или бар са члановима исте интересне групе замјенио је цинично-равнодушни став. На остале појединце гледамо као „објекте“ које треба користити, којима треба манипулисати или их немилосрдно експлоатисти а све зарад испуњења приземних циљева, задовољења физиолошких потреба и болесне сујете.

Постоји само једино могуће, плодоносно рјешење . Наша активна солидарност са свим људима,  спонтано дјеловање, љубав и рад. Морамо престати чекати рјешења од наших политичара, јер од њих сасвим сигурно неће дођи чак ни под притиском које можемо вршити јавним протестима. Они ће увијек бити подржани од ЕУ неолиберала и као стандард на европском путу поставити драстично смањење социјалних давања.

Морамо засукати рукаве и примјеном рјешења која су већ провјерена у свјету од ојађених и покрадених створити предузеће у којем ћемо моћи радити и на тај начин рјешити наш проблем дефинисан на почетку текста. „Ветерани Републике Српске“ имају довољно памети и предузетничког духа да оснују предузеће, што нам омогућује статут и законска рјешења.

Оно што је овдје кључно је то да би вишком врједности који би био створен радом предузећа  располагали они који су га створили, и био би усмјерен на испуњавање циљева удружења, што је сасвим сигурно рјешавање финансијских проблема ветерана, чак и оних који нису радно способни. Овом би избјегли сталне оптужбе неолиберала да смо нерадници који хоће хљеба без мотике и стрекли праву слободу, без условљавања и уцјена, те се посветити испуњењу осталих циљева једнако важних, али сада неоптерећени борбом за преживљавање.

Или можемо као до сада ламентирати над нашом злехудом судбином и чекати смрт.

 Горан Видовић

Проф. др Слободан Комазец: КОНЦЕПТ ШТЕДЊЕ ЈЕ „СВИЛЕНИ ГАЈТАН“ ОКО ВРАТА РАДНИКА

Светска економија налази се већ годинама у континуираној кризи којој се не назире крај. Развијене земље, на прагу рецесије, готово императивно промовишу такозвани „концепт штедње“ широм света, економску логику која, чини се, још више продубљује социјалне разлике у друштву. О савременим економским проблемима са којима се суочава читав свет разговарали смо са проф. др Слободаном Комазецом, еминентним српским економским и монетарним стручњаком, који је објавио бројне студије о патологији савременог финансијског светског поретка.

Да ли је могуће изаћи из кризе мерама штедње које данас диктира Међународни монетарни фонд и шта је рецепт за успешне реформе?

Наметнути концепт штедње од стране ММФ и других институција, носилаца интереса крупног финансијског капитала, није „Пут свиле“, већ „свилени гајтан“ за највећи део становништва, било тренутно запослених или огромне масе незапослених и социјално угрожених. То је ситуација у већини држава западног либералног капитализма, али и критички прихватиле (или им је наметнут преко инсалираних политичких структура). Постало је јасно и потпуно огољено да је то сукоб крупног финансијског капитала, с једне стране, и света рада (радничке класе) с друге стране.

И „стезање каиша“ грађана је у служби крупног спекулативног капитала!?

Класнична новчана штедња од доходка у свим државама опада, али нараста спекулативни виртуелни финансијски капитал, који је берзанско-банкарским спекулацијама потпуно одвојен од реалне економије. Она је запуштена и готово напуштена. Неконтролисано грабљење профита из спекулативне финансијске сфере и сељење капитала у њу довело је до разарања реалне економије. Нарасла је у овој паралелној економији до неслућених размера неравнотежа финансијских деривата и чисте емисије новца и реалног бруто производа за преко двадесет пута, Штедња се, у циљу консолидације буџета и отклањања буџетских дефицита, по ставу ММФ и леолибералне догме, своди на обарање потрошње социјалног карактера ( пензије, плате у јавном сектору, социјална давања и сл). То је принудни или административни, а не добровољни облик штедње. Незадрживо се повећава армија незапослених, осиромашених и бедних, уз све веће осећање несигурности и неизвесности. Разбијају се синдикати (подсетимо се настанка тачеризма и реганомике) и сви облици организованог отпора надирућем империјалном продору капитала. Најпре се „неутралишу“ отпори том експлоататорском капиталу унутар националних граница кроз слабљење националних држава, посебно оних које носе елементе познате државе благостања. Настаје следећа фаза – освајање светских тржишта сировина, енергената и хране, уз пуну доминацију крупног финансијског капитала, који све то „купује“ или уз помоћ НАТО операција једноставно отима. Група окупљених држава Запада (САД и ЕУ) колективно и у јату врше притисак на остале државе и мање нације уз гесло „или сте са нама или сте против нас“. То је усисавање националних држава и мањих нација у тај систем подаништва, експлоатације, отуђене бирократије и модерног робовласништва. Један аутор је назвао овај неолиберални (експлоататорски) колонијално орујентисани капитализам „болест човјечанства“.

Дакле, политика штедње наметнута као филозофија решавања економске и буџетске кризе, другова и буџетских дефицита, води потискивању рада и зарада ( и пензија) у корист капитала. Држава је у спасавању банака-спекуланата, берзи (као чистих спекулативних институција) и осигуравајућих друштава пренела њухове губитке у буџете, створила огромне дефиците буџета и јавни дуг, а огромном емисијом непокривеног новца и диберализацијом свих тржишта отворила период готово перманентних криза. Сада грађани, који не сносе никакву одговорност за неолибералне промашаје и тешке последице, треба одрицањем да спасавају буџете, државу и јавне финансије. Отпори обарању потрошње и стандарда све су масовнији у државама Запада. Масовни штрајкови, отказивање послушности државних институција (школство, здравство, полиција, судство и др.) отварају простор за рушилачке акције. Овај пут штедње отвара и нове сукобе међу државама унутар ЕУ, блокаду некакве заједничке (усаглашене) макроекономске политике, што угрожава ову политичку организацију. Све су оштрији животни сукоби између вођених држава ЕУ (Немачка, Велика Британија, Француска, Италија, Шпанија, Белгија, Грчка и др.) Пукотина у концепцији изласка ЕУ из кризе све се више шири, али нарастају и отпори наметнутој политици штедње Ангеле Меркел, како у самој Немачкој, тако и у другим државама Европске уније.

Како оцењујете недавну најаву министра финансија Душана Вујовића да се, у договору са ММФ, спрема, како је рекао, „приватизација, делимична приватизација или давање у концесију“ великих државниих система, попут ЕПС, Телекома, Железница и Путева Србије итд?

Да се само мало подсетимо. ММФ је институција која је формирана (1944) за сасвим друге циљеве, али се претворила у главну институцију која штити интересе крупног финансијског (зајмовног) капитала. Његов основни кредо је приватизација, дерегулација, дефискализација и либерализација. Дакле, постао је главни промотор либерализма, монетаризма и заптите поверилаца – кредитора.

Диктатура приватизације по сваку цену, без обзира на тешке последице ( разорила је националну економију и друштво) и даље се заговара и проводи. Она уситњава привреду а капитал одводи у спекулативне трансакције, непроизводњу потрошњу или ка великом одливу у иностранство (либерализација капитала и спољне трговине).

Раније некритички прихваћени неолиберални модел, који се и даље проводи код нас, само сада брже, води приватизацији свега онога што је још остало. Наравно да ће ММФ похвалити напоре и „достигнућа“, како наше, тако и влада у другим државама које доследно проводе ову његову догму, али сада презадуженим и са дужнићком омчом око врата.

Дакле, сваку даљу приватизацију или продају предузећа, националних ресурса или великих система страном или домаћем спекулативном капиталу треба зауставити. Давање у концесију неких система је могуће, али врло селекционисано и пажљиво. Дакле, ниједан од великих система се не сме приватизовати или продати страном капиталу, као ни земљиште и водни ресурси. Ако се то уради, држава је уведена у чист колонијални положај.

Како на укупну економску реалност у Србији утиче медијски веома ригидно промовисан неолиберални политички концепт „минималне државе“? Шта је алтернатива?

Управо сам завршио рукопис нове књиге „Шокови и кризе неолибералног капитализма“ (Неолиберални капитализам – капитализам катастрофе) где су дубље устражене тешке последице овог модела кризе, пропадања и незапослености, а не развоја. И ЕУ је напустила свој познати тржишносоцијални модел (који САД више и не примељују, јер је то постала само извозна роба). Последице у овим државама, посебно социјалне. Редистрибутивне, у положају запослених ( са све већом масом незапослених) све су теже. Социјални бунт нараста. Штрајкови су све чешћи и масовнији, с парализом виталних функција у друштву (фабрике, аеродроми, школе, болнице, а доћи ће и на ред и банке, полиција и други стубови друштва). Отпори овом моделу катастрофе су све већи, уз покушаје врхушке да тражи неки нови модел капитализма: хуманијег, мање експлоататорског, социјално праведнијег, а мање незасито профитног. Капитализам остаје и даље свет капитала, експлоатације, отуђења, индивидуализма и егоизма, а с друге стране, велике концентрације и интернационализације капитала и повезивања интереса носилаца капитала. Процес глобализације капитала је за сада заустављен, али је трансформисан у чисти колонијални облик експлоатације мање развијених, слабијих држава и светских ресурса. Банкарски и спекулативни (фиктивни) капитал подјармили су свет рада и националне државе. Државе се окрећу интересима крупног капитализма и напуштају националне и дугорочне развојне интересе. Истовремено, неоливерални концепт потискује државе из свих функција и интервенција у привреди и развоју, уз пренос на доминантан приватни капитал и интерес. При томе се обично тврди да је држава „слаб привредник“, „слабо управља средствима“ и развојем, постаје сама себи сврха умножавајући своје функције и институције, трома је и неефикасна. Све то може да се критикује, али је проблем што је то постала „партијска држава“, пуног интереса, уништених неефикасних јавних институција, због лоших и неспособних партијских кадрова и управљања њима од стране странака на власти (без одговорности). Исисавање средстава за потребе странака и група, уништавање привреде, масовни стечајеви и ликвидације предузећа и државних банака, узети а невраћени огромни кредити (и богаћење тајкуна кроз малверзације, приватизацију и обичне плачке, које се откривају свакодневно) разарају државу, привреду и друштво. Неконтролисани масовни одлив капитала у иностранство, неконтролисано задуживање и намицање дужничке омче, стварање колонијалне и зависне привреде и државе – то су кумулативни процеси на сцени. Да ли је то и каква је то држава? Да ли уопште имамо државу с националним интересом? Без здравих и ефикасних институција државе, она постаје само скелет или кошобран за покриће ових деструктивних процеса и тврдњи да је „све рађено по закону“. Постоје ли могућности за другачија решења и ефикасну развојну функцију државе? Свакако да постоје, али се ова либерална догма мора хитно напустити и потпуно другачији модел развоја хитно применити.

Шта су последице америчких и европских санкција које су уведене Русији? Како у контексту овог конфикта видите спољнополитички курс Србије?

Последице непромишљених санкција Русији од стране САД и ЕУ указују два момента: прво, ЕУ је под доминантим утицајем интереса САД даметнула санкције Русији, без обзира што ће претрпети огромну штету од неколико стотина милијарди евра, што ће и Русији отежати развој и донети огромне губитке од 80, 100, или 150 милијарди евра. Добитник у овим блокадама ће бити само САД, у својој отвореној геополотичкој борби против Русије. Зашто? Пре свега што је америчка финансијска империја доживела слом. Сукоби социјалног политичког карактера постају све масовнији и уз све отворенију репресију. Крупни капитал настао у спекулативним и виртуелним процесима тражи нову колонијалну стратегију извачења профита кроз већ огољене облике експлоатације. Ту је и пребацивање терета сопствене кризе на друге државе. Финансијски балон је поново надуван, а нагомилани арсенал модерног оружја тражи своје „ослобађање“. Настаје процес милитаризације држава. Наоружавање и милитаризација Украјине су у тој фукнцији. Сада ЕУ улази у нову рецесију. Произведена криза и сукоб у Украјини су окидач нових геостратешких сукоба у сталном процесу ширења НАТО. Сматрам да економске санкције, као савремено оружје уништавања непокорних народа, легалних власти и држава, треба забранити преко УН. Да ли је ово тај либерални капитализам и слободно тржиште које заговарају неолиберали на Западу? У сукобу интереса у домљењу противника не бирају се средства. Тренутно обарање цена нафте (и гаса) на светском тржишту је у тој функцији. Уверен сам да је то „америлки производ“ и притисак на ОПЕК да би се угрозио (одвео у кризу) буџетски систем Русије, дестабилизовале финансије и ограничила трговина, изазвале тешкоће у финансирању јавних институција. То је покушај изазивања незадовољства, социјалних немира, што је опробана подлога за „наранџасте револуције“ и смену руководства непокорних држава. Русија мора, пре наступања друге фазе у ефектима санкција, да преузме оштре контрамере. Зима је. Поптуно затварање дотока гаса у ЕУ изазваће драстилан пад производње, велику незапосленост, социјални бунт, интересно раслојавање међу државама и реакцију великих компанија на потезе влада ових држава (чланица ЕУ) и брзо пуцање санкција. Износ од 430 милијарди девизних резерви ће осигурати бар две године спровођења такве политике, и одрицање, док „у резерви“ стоји проглашење банкрота и ослобађање од дугова и долара. Када се води овакав рат до уништења, не бирају се средства. Важно је само да се не посегне за оним „коначним уништењем“ – не само за сукобљене стране већ и за цивилизацију. У овом све отворенијем сукову гиганата, мала привреда и држава која је везана бројним пословним нитима и за једну, и за другу страну мора изабрати неутралан политички курс и даље наставити сарадњу с обе стране у сукобу.

Како видите будућност светске економије? Да ли ће удаљавање земаља БРИКС од америчког долара у светској трговини изазвати велике потресе на глобалној политичкој позорници?

Светска привреда успорава, ММФ снижава процене стопе глобалног развоја. Ако се економска блокада Русије настави још годину дана, следи нови талас још теже финансијске, економске и политичке кризе. Мало ко ће бити поштеђен. Доношење закона у САД о додатним санкцијама Русији први је корак у том правцу. И ова произведена криза око Украјине, која се шири, једним делом је усмерена и на слабљење Евроазијске уније и држава БРИКС, посебнопутем слабљења рубље, масовног бекства капитала (преко страних банака у Русији) бекством у долар и повећаном тражњом долара као сигурне луке за очување вредности у светској резервној валути.

Ту међутим, настаје и други паралелни (супротни) процес. Обарање цена нафте са 110 на 50 долара за барел доводи и до пада тражње долара и његовог слабљења, односно „неутралнисања“ дела огромне емисије долара без покрића у светску економију (уз могућу срачунату једнократну девалвацију долара и брисање великог дела дуга САД, уз поништавање огромног дела фиктивног доларског капитала у рукама других држава.) Уосталом, зашто курс долара расте, а не постоји ниједан елеменат за то? Зашто следи пораст каматних стопа на државне обавезнице јавног дуга САД?

Треба и даље ићи врло пажљиво на стварање регионалних валута, на међусобна плаћања и националним валутама (Русија, Кина, Бразил, Куба, Венецуела, Индија, Аргентина и др.) уз смањење улоге долара као светске резервне валуте и искључивог средства у обрачуну цена нафте и енергената. Тај монопол треба постепено укидати, уз стварање регионалних, а затим светске валуте (слично устоличењу стандарда „специјалних права вучења“). Иначе, нагло истискивање долара довело би до великих поремећаја и падања светске трговине и развоја, бекства у билатерализам, валутних ратовања и честих конкурентних девалвација. То не би било далеко од валутног хаоса и рата свих против свију. Управо тако нешто је најмање потребно у оваквој светској кризи.

Разговарао: Никола Мартић

Извор: ПЕЧАТ

ПРОФ. ДР ЈОВАН Б. ДУШАНИЋ: НЕМА ОПОРАВКА ДОК НЕ ОДБАЦИМО НЕОЛИБЕРАЛНУ ЛУДАЧКУ КОШУЉУ

Да ли је опоравак привреде могућ без редефинисања економске политике која се од 2000. темељи на „Вашингтонском консензусу“

Под утицајем светске олигархије и крупног капитала, чији је главни експонент Међународни монетарни фонд (ММФ), нове српске власти су, после петооктобарског преврата (2000), прихватиле неолиберални програм економских промена (такозвани „Вашингтонски договор“) који је водио брзом урушавању, ионако слабашне, српске привреде. Овим програмом Србију, као, уосталом, и друге постсоцијалистичке земље, требало je лишити власништва над ресурсима којима располаже и довести је у такву дужничку зависност (дужничко ропство) да буде беспоговорни послушник моћних и богатих, а овај простор је третиран, пре свега, као извор јефтине и обесправљене радне снаге, те тржиште за производе и банкарске услуге западних земаља.

Све ове године Србија је без сопствене дугорочне стратегије економског развоја, која би била стручно верификована и политички усвојена у Скупштини. Улогу стратегије имају меморандуми о буџету и економској политици који се пишу у сарадњи (тачније, по диктату) са ММФ-ом, а усвајање и спровођење неолибералне економске политике ММФ је наметнуо као услов за доделу кредита Србији и приступ међународном тржишту капитала. На жалост, без обзира на неколико смена влада у последњих 15-так година, у Србији постоји доследност у спровођењу погрешне економске политике. Тако и пре неколико дана, премијер изјављује: „да ће Србија урадити све што тражи ММФ, јер је то добро за земљу“.

Основни проблем, ипак, није у ММФ („цивилизованом утеривачу дугова“ – како то лепо каже колега Небојша Катић), јер се он одлично стара о интересима оних чији је експонент и које заступа, него у некомпетентности и сервилности српске владајуће номенклатуре и поданичком дискурсу који доминира на домаћој академској и медијској јавној сцени. Све док не одбацимо неолибералну „лудачку кошуљу“ није могуће очекивати било какав опоравак српске привреде.

Како се концепт тзв. „минималне државе“, на чему инсистирају (нео)либерали, уклапа у ваше схватање решења нагомиланих економских проблема у Србији?

— Оно што се мора одмах учинити јесте реафирмација ефикасне државе и њених институција у реформисању привреде, те одустајање од погубне неолибералне економске политике, односно напуштање наметнутог атипичног модела привређивања (који сам пре више од једне деценије назвао „бећарском економијом“, која функционише по принципу: „продај, позајми и потроши“), чији су резултати више него поражавајући.

Могло би се рећи да реформе треба отпочети реафирмацијом државе. Без ефикасне државе, није могућ ни дугорочно одрживи економски раст ни социјални развој. И у високо развијеним привредама слободно тржиште и влада се међусобно допуњују, а улога државе мора бити још наглашенија у транзиторним и економски недовољно развијеним земљама (каква је Србија), где држава треба да се јавља и у улози покретача привредног развоја (подстицање предузетништва повољним кредитирањем, пореским олакшицама и слично, подстицањем јавних радова који имају значајне мултипликативне ефекте, поспешивањем спољнотрговинске размене коришћењем пореских, кредитних, царинских и других мера итд.)

Досадашњи атипичан модел привређивања који се заснива на (рас)продаји имовине, задуживању и потрошњи (углавном, робе из увоза) и у коме се не исплати радити, производити и извозити, хитно мора да буде замењен типичним моделом привређивања који све то афирмише. За разлику од атипичног, типични модел привређивања има другачије постављене циљеве и, у складу с тим, другачију економску политику, те мере и инструменте за њено остварење.

Шта је, дакле, алтернатива доминантном неолибералном концепту који се у Србији спроводи у континуитету од 2000. године, односно шта би, по вашем мишљењу, требало да подразумевају реформе о којима се годинама говори? Шта су основни стубови реформи?

— Главни (основни) циљ економске политике мора да буде побољшање благостања, односно квалитета живота већине њених грађана (а не неки номинални економски показатељи, тако омиљени нашим економистима неолибералима: стопа инфлације, стопа либерализације привреде, учешће приватног сектора у БДП, степен економских слобода итд). Дугорочно одрживи динамичан привредни раст, уз пуну запосленост, и равномерна и праведна расподела националног дохотка су подциљеви и претпоставка остваривања главног циља. Упоредо са питањем економске ефикасности, мора се истрајавати и на питању праведности, будући да без праведности није могуће на дужи рок обезбедити економску ефикасност. У складу са правилно постављеним циљевима, потребно је, затим, дефинисати економску политику, те мере и инструменте за њено остварење.

Све успешне земље модернизацију својих привреда засновале су на индустријализацији и предузимале су активне мере да она буде извозно орјентисана. То се реализовало коришћењем протекционистичких баријера и постепеном, веома дозираном либерализацијом спољноекономске и девизне сфере. Упоредо са царинским и другим мерама заштите домаћих произвођача (ограничавање увоза помоћу квота, увозних дозвола), држава је разним инструментима подстицала извоз (пореским олакшицама, кредитним субвенцијама), где се као изузетно ефикасан показао вештачки одржаван низак (потцењен) девизни курс домаће валуте.

Поред тога, успешне државе активно раде на каналисању индивидуалне предузетничке енергије у колективно предузетништво, свесне да у савременом свету предузетништво све више постаје колективни подухват, где држава има и те како важну улогу. Као и све ове успешне државе, Србија се у будућем економском развоју и модернизацији мора, пре свега, ослонити на домаће изворе финансирања, без обзира што је њена привреда у рушевинама, а народ на ивици беде. Да је то могуће остварити показује искуство успешних источноазијских земаља.

Узимајући у обзир управо искуства развијених држава (којих је у последње време све више на Истоку), какви су, према вашем мишљењу, домети штедње и праведне расподеле у контексту изазова модернизације Србије?

— Треба да знамо да се грађани ових (развијених) држава не рађају са таквим урођеним склоностима. Примера ради, учешће штедње у БДП Јапана у времену 1885-1939. године износило је око три одсто, а од средине 1950-тих година креће се између 30 и 35 одсто. Грађани су показали високу спремност да поднесу жртве за обнову земље јер су имали поверење у своју власт, пошто је позив на жртвовање био праћен и обавезом државе да обезбеди праведно учешће свих у спровођењу, а касније и у плодовима обнове. Праведност у расподели била је чак већа него у Шведској. Постојала је колективна свест о одговорности за друштво и државу, односно одговорно понашање свих социјалних партнера – радника, послодаваца и државе.

Управо овакви примери морају бити путоказ како се Србија може успешно модернизовати, али и доказ да се у ова тешка времена мора ослонити на сопствене снаге – већу домаћу штедњу и инвестиције. Међутим, данас у Србији владајуће елите имају мали интерес да подстичу штедњу, пошто се то не може извести, како то каже колега Слободан Антонић, без јачања националног духа, без крупне државне визије, без снажења националног самопоуздања. Дакле, без неког облика национализма.

Када кажемо да се Србија у будућем економском развоју и модернизацији мора, пре свега, ослањати на домаће изворе финансирања, то не искључује и иностране изворе финансирања, као што су концесије у велике инфраструктурне објекте, па чак и задуживање у иностранству. Међутим, на узимање иностраних кредита треба ићи само у случајевима када нема додатног условљавања (пристајања на разна економска и политичка уцењивања) уз стриктно поштовање „златних правила“ задуживања: када се добијена средства могу уложити у домаћу привреду уз стопу приноса већу од каматне стопе на те кредите, те када увећају извозну моћ земље и омогућују отплату узетих кредита.

У светлу ових чињеница, како разумете актуелни спољнополитички курс Србије који „нема алтернативу“ (приближавање ЕУ) и какве су економске последице овакве ситуације?

— Да би се зауставило даље урушавање државе и привреде неопходно је темељно преиспитати и нашу садашњу спољнополитичку оријентацију, којом се декларативно ослањамо на четири спољнополитичка стуба (Вашингтон, Брисел, Москва и Пекинг), а у исто време тврдимо да „ЕУ нема алтернативу“ и кључна државна питања решавамо уз сагласност Брисела и Вашингтона.

Овде се поставља једно чисто здраворазумско питање: зашто су нам важнија два западна (Вашингтон, Брисел) од два источна (Москва и Пекинг) стуба, када САД и ЕУ отворено раде против интереса Србије и њених грађана – 90-тих година ХХ века су нашу земљу држале под економском блокадом, а потом извршиле и НАТО агресију бомбардујући нас и осиромашеним уранијумом, да би на крају – и данас – играле одлучујућу улогу у дезинтеграцији Србије и покушајима гушења Републике Српске? То постаје још невероватније у времену када се у новој конфигурацији геополитичке моћи баланс сила померио (и даље се помера) од два западна у корист два источна стуба.

Актуелна светска економска криза показала је да пуноправно чланство у ЕУ не даје гаранције да се земља неће наћи у огромним економским проблемима. Поред тога, озбиљне процене говоре да (уколико би се ситуација чак и повољно развијала), није реално рачунати на наше пуноправно чланство у ЕУ у наредних десет година. То је доста дуг период у коме се (како у Србији, тако и у ЕУ) много шта може битно променити. Земље ЕУ последњих година суочиле су се са озбиљном кризом и данас се оне значајно разликују од оних држава од пре само неколико година, те се поставља логично питање: да ли ће ЕУ уопште постојати кроз једну деценију (када би ми, по оптимистичким проценама, требало да постанемо њен пуноправан члан), а ако и опстане, колико ће се она разликовати од ЕУ којој смо тежили и којој смо се „безалтернативно“ упутили ?

ЛИЦЕМЕРЈЕ ЗАПАДА И ДОМАЋА КВАЗИЕЛИТА

Да ли су, притиснуте светском економском кризом, развијене земље Запада, заправо, напустиле либерални концепт, инсистирајући, ипак, на неолибералној идеологији у деловима света које сматрају сфером свог политичког утицаја?

— Развијене земље Запада се и овде придржавају принципа: „do what we say, not what we do“ – „ради то што ми говоримо, а не то што ми радимо“ – који спроводе са невероватном упорношћу и лицемерјем. Изненађује како је много земаља које то прихватају, те у њима велики број оних који то ревносно спроводе (политичка и економска номенклатура на власти) и са одушевљењем пропагирају (академска и медијска квазиелита, те многобројне невладине организације).

СРПСКО СТАНОВИШТЕ У ЕКОНОМИЈИ

„Економија Србије (као матице српског народа) налази се данас у рушевинама: суочени смо са деиндустријализованом привредом, изузетно ниским нивоом привредне активности, алармантним бројем незапослених (нарочито младих), погоршаном и ниском међународном конкурентношћу и низом структурних неравнотежа, међу којима се нарочито истичу висок ниво јавног и укупног спољног дуга. Ситуација је слична и у другим суседним државама у којима живи српски народ.

У исто време, желимо Србију по мери већине њених грађана, економски просперитетну, повезану са кључним актерима међународних економских односа и интегрисану у међународну поделу рада, са чврстим економским (али и свим другим) везама српског народа из матице и оних који живе ван ње, те сталним растом животног стандарда и квалитета живота.

Како прећи пут од привреде која се сада налази у рушевинама до просперитетне привреде коју желимо? То није лако и једноставно, али је оствариво“ – извод из текста Јована Б. Душанића, објављеног у књизи Ка српском становишту, где су коаутори академик проф. др Алекса Буха, проф. др Зоран Аврамовић, проф. др Слободан Антонић, проф. др Бојан Димитријевић, доц. др Милош Јовановић, доц. др Милош Ковић, проф. др Мило Ломпар, доц. др Слободан Рељић, као и проф. др Дарко Танасковић. Овај текст био је и повод за разговор са професором Душанићем.

Разговарао НИКОЛА МАРТИЋ

извор:Печат