МАЊИ ОД МАКОВОГ ЗРНА .................................................................................... Инспирисан Чорбом и Црњанским, пише Душко Вукотић

„постоји једно идеално мјесто, има у свемиру рупа црна, бићемо млитави и меки к'о тијесто, бићемо мањи од маковог зрна“ – Бора Чорба

Ово је једна од строфа пјесме Боре Ђорђевића која носи наслов:“Небески народ“ и говори  о српској бијелој куги. И још о нечему. Стихове ове пјесме издвојио сам и због актуелних политичких активности српских представника у Сарајеву, али и свакодневног лова на „српске ратне злочинце“.

Не спорећи Борину генијалност да разумљивим језиком улице, у троминутној пјесми каже више о бијелој куги него сви српски демографи у дебелим књигама  – нису  ми промакли ни његови стихови, које би Милош Црњански назвао:  „клевета рата“.

Бора Чорба између осталог још каже:

„ И треба да нам скршите врат

   пребијте нас слободно

   умјесто љубави водили смо рат...“

Рат, клевета рата, неслога и бијела куга, међу Србљем, живе своју апокалиптичну дијалектику -  и/или кретање у нестајање.Миротворци, пацифисти и антимилитаристи, у последњих двадесет година толико су клеветали и упрљали војника  српског,  да су га згадили и рођеној дјеци.

Бору Чорбу не сврставам ни у једну од ових скупина. Он је оригинални лик.

У клеветнике рата и ратника убрајам капиталско - политичке моћнике и кукавице који у име бесмилене пожуде за уживањем и жвакањем „мирнодопских радости“ разарају много више свијета него сви ратови заједно. Раде то на свим нивоима власти: од жупанија/кантона преко ентитета па све до врха пирамидалног тамног вилајета.

Војника српског величају само у изборним лажима. До убацивања у бирачку кутију. И онда опет изнова: „Ово су нова времена, ово је вријеме да прекинемо свађе и откочимо ЕУ процесе!“ – најчешће су испразне флоскуле  на којима  настају споразуми „миротвораца и пацифиста“. Од капиталски и оружано моћних „миротвораца“, а  уз аплауз и дупелиз домаћих богатих пацифиста, српски војник је данас жигосан само као човијек-звијер и ловина за тамницу. Безброј пута поновљену фразу да је хапшење за ратни злочин  услов за помирење међу народима на овим просторима, нико више и не доводи у упитност.

Понекад се огласе они који су лежали међу мртвима или укочено стaјали у мокрој иловачи чекајући метак или гелер занавијек. Ријетко се у омаленим варошима разуђене и пресјечене Републике Српске, огласе  још неуловљени саборци, како би их бар чула,на смрт уплашена, родбина утамничених.

Ћути Бања Лука. Ћути Сарајево. Ћути Међурелигијско вијеће. А сви заједно знају да је ефекат потпуно супротан. Лов на Србе, понеког Бошњака и Хрвата (да се Власи не досјете), у стварности је само кондицирање мржње која се преноси с кољена на кољено.  

Када би бар судски процеси били паритетни, без обзира на године тамничења у којима су Срби апсолутни шампиони далеко испред Хитлерових, Павелићевих, Мусолинијевих  и иних војника, могуће је да би лов на овоземаљске грешнике имао обрисе овоземаљске правде.

Овако, једини смисао актуелног лова у име миротворства и пацифизма, јесте затирање сваке српске помисли на отпор миру пуног,капиталског гада, радничко-сељачког јада, мизерије, очаја ратника  и разврата политиканата.

Лови се по инерцији. Због омразе рата, због мржње према српском војнику. Баш као да је српски сељак и радник у рат кренуо из објести, а не из нужде да не буде заклан. Као да су српски, хрватски и бишњачки сељаци и радници   имали културну, литерарну и интелектуалну алтернативу на путу множења капитала  који  у овом тамном вилајету и даје да све што јесте, буде баш такво како јесте.

Из објести, задојени капиталом и вољом за његовом вјечном оплодњом,  рат су пројектовали управо ови што се данас представљају као „миротворци и пацифисти“. Они су пројектанти а војници извођачи радова.

Сад би плиткоумни могли рећи да заступам тезу да је „рат био бољи“!

Не заступам. Али, нема ни пуно разлике, осим што се умире нијемо и на пречац.

И ШТА САД?

Ништа. Бићемо добри и послушни.Док не видимо да ли  потписани Споразум у Сарајеву стварно чува Светињу насталу на крви, костима и згариштима. Док не видимо да ли ће у Бања Луци демобилисани борци добити своје Министарство као што смо тражили још у фебруару. Драго нам је да то сада тражи и БОРС.Подржавамо иницијативу предсједника БОРС-а, господина Миломира Савчића да министар нашег ресора буде борац прве категорије. Додајемо да би и на општинским нивоима Начелници одјељења за борачко-инвалидску заштиту  требали да буду борци прве категорије и то не по рјешењу о накарадној категоризацији, него по стварном борачком учешћу у отаџбинском рату.

„Живот мирнодопски, иначе сам по себи, пун гада, мизерија, очаја и нискости, не може или бар није могао пре, да издржи поређење са узвишеним сенкама рата“. (Милош Црњански)