Драга браћо и љубазне сестре,

Настојаћу да својим говорењем моје ријечи буду вриједније од мојег ћутања:

Од настајања сукоба на овим просторима сматрам да до данашњег дана постоји одсутност нормалног приступа борачким статусима. Сматрам да треба вратити достојанство свим борцима и да нема потребе доказивати да стварање појединих удружења унутар Борачке организације иком може сметати, али вјероватно су се стварања појединих удружења јавила због недостојног мјеста у коме су се нашли борачки статуси.

Наиме, почев од 91. године до данас није прецизирано ко је борац, ко је дезертер, ко је ратни профитер, једном ријечју Устав Републике Српске, па нити један закон уопште не рјешава ни једном одредбом положај и статус бораца већ је то празно слово на папиру.

Сматрамо да се поједина удружења па и удружење дјеце погинулих бораца, Ветерана Републике Српске (који су добили статус удружења од јавног интереса) као и два удружења инвалида рата 91. имају свој смисао по самом Закону о удружењима и фондацијама, јер се баве сегментима унутар борачке организације, везане за надрасли интерес појединих групација – актива.

Сам ветеран борац је учесник отаџбинског рата, који је ријешио све своје обавезе према Републици Српској у рату, а притом је остао жив, почев од ратних дешавања до Дејтонског мировног споразума, односно до јуна мјесеца 96., а који је био ангажован у оружаним снагама Републике Српске.

Удружење ветерана се између осталог баве законском проблематиком, утврђивања тачног регистра учесника рата,у складу са својим Статутом, пружа и помоћ породицама погинулих (удружењима дјеце породица погинулих), инвалидима, цивилним жртвама, заточеницима. Регистар бораца желимо иновирати са стварним стањем, свакако тај кредибилитет нема садашња борачка организација, јер је сама давала сагласности коме треба и коме не треба.

Сматрамо да ће надлежна власт дати јавна овлаштења удружењу ветерана по питању сређивања регистра, законско уређење запошљавања особа са статусима које припадају борцима и ова питања рјешавати кроз системске законе који ће бити у корелацији – Закон о правима бораца и њихових породица, посебно породица погинулих, умрлих, инвалида рата, заточеника, цивилних жртава рата, несталих; Закон о запошљавању; Закона о ПИУ, Закона о раду и Закону о здравственом осигурању.

Закон о урађеним преднацртом Закона о правима бораца и осталих статуса који припадају борцима смо предложили:

-   конкретна рјешења о запошљавању

 (неуставан је сам Закон о правима бораца, ако је неуставна одредба по којој борци и чланови њихових породица имају предност при запошљавању – то право су давали образовне установе али је проглашен неуставним),

-   конкретна рјешења по Закону о здравственом осигурању плаћње партиципација и конкретно лијечење,

-   конкретно уношење у Закону ПИО – давање националне борачке пензије са 65 година старости борцима отаџбинског рата уколико им није пружена могућност запослења, (да борци не пребирају контејнере, јер им није понуђен посао),

-   ко је носилац статуса породице погинулих бораца, ако нема ближе родбине,

-   да у борачки статус улазе и војници који су служили редовни војни рок почетком рата као и војници САО Крајине који живе на подручју БиХ – Републике Српске,

-   да пензијски стаж учешћа у рату улази само уз изјаву борца да прихвата у једноструком или двоструком трајању.

Што се тиче националног програма, који нам је недостајао у великој мјери од почетка рата, јасно је да смо се борили за Републику Српску, а за Босну и Херцеговину онолико колико нам је Свијет наметао. Такође смо се борили за Савез српских земаља са мајком Србијом на челу а она је географски тамо гдје има Српког језика, наших Цркви и гробова – откада постоји човјек ми смо били овдје, а нисмо дошли иза седам гора и мора како нам историју написаше империјалисти Балкана.

Што се тиче наших историјских и националних подјела оно што сам рекао 92. као први предсједник Удружења бораца да мајка која је изгубила сина у некој лијевој опцији за њу је та опција све, али смо схватили у току рата да и мајка која је изгубила сина у десној опцији да је за њу десна опција све. Хоћу да се присјетим и момента кад је Комисија 92. године у саставу: моја маленкост, Неђо Ђуричић и Јанковић Михољка обишли 104 породице погинулих (то је било најтеже и то је рађено до октобра 92. године до када је трајао мандат тадашњем борачког предсједништва и Скупштине) и тада смо направили социјалну анамнезу за породице погинулих и наравно наша драга црква је такође тада била уз породице погинулих и борце.

У почетку сам се залагао да борачко удружење буде уставна категорија, али због политичког циганлука то је изостало па смо у некаквом статусу гдје се ама баш ништа не питамо у вези својих сабораца већ како нам која власт удјели понешто. Од почетка рата био је постојао некакав однос који нас је сврставао у заморчиће што се није десило у модерној историји на европском тлу (све ће то народ позлатити – Лаза Лазаревић).

Наиме, није никад јавно у просторијама борачких организација објављен списак регистрованих бораца, као што није објављено шта је ко добио, а богами ни шта није добио, а увијек је било теже бити вриједан него „поштен“. Од почетка рата све је мање имао ко подићи оптужницу за криминал, па ће је данас подизати неко други кад то ми нисмо знали урадити. Потребно нам је саморазоткривање (како ови западњаци кажу лустрација) и да се дамо у памет, а нарочито изабрани фактори.

Нисмо се одрекли гријеха а имамо још неопојених гробова (расцјепканост ума и разума – Балкајнешн сегменти).

Тачно је да сам за тај свој мандат од 9 мјесеци, 92. године – по Статуту је тад предсједник удружења био биран на годину дана, а лично сам правио тај Статут, настојао објединити представнике породица ратника из периода 1914-1918, лијевих и десних учесника рата 41-45 – позвао сам и представнике СУБНОР-а као и скупштину од 52 члана учесника рата 91., не знајући да сваки наш рат мора трајати бар 5 година и морам рећи да сам сметао и лијевим и десним, да сам имао доста непријатности (данашња Борачка организација није нашла за сходно да ме позове за било какав чин и ја сам наравно осјећао нелагоду и иступио сам из Удружења 1999. године), тако да не стоји прича појединаца да сам нешто лично остварио и да су ветерани створени зарад тренутних избора већ сматрамо да ћемо се заједно окупити око уређења регистра и Закона о правима бораца и осталим проблемима борачких статуса јер је Република Српска много коштала да би се неко уметао са њом зарад неки личних остварења.

Захвалан,

       Жарко Кучинар

          члан Управног одбора

                                                                                                 Ветерана Републике Српске

                         (задужен за односе са јавношћу)