НАТО И ОДКБ У СВЕТЛУ ТЕНДЕНЦИЈА СВЕТСКЕ ПОЛИТИКЕ

Праћење војно политичке ситуације како на глобалном нивоу тако и у региону Jугоисточне Европе у другој половини двадесетог и на почетку двадесет­првог века пре­дставља све само не и досадан и неинтере­сантан посао. На простору  целе планете па и региону југоисточне Европе се смењују и преламају интереси свих познатих (али и оних непознатих) политичких, војних, економских, медијских фактора и свих других  који сваки за себе и у општем смислу дају одређени печат. Утицај унутрашњих и спољних фактора је вишеслојан али је кључна каракте­ристика да се они преламају и понекад је врло тешко сагледати линију где за­вршавају једни а почињу други и обрнуто. Спољни фактори су најизраженији кроз утицаје САД, Европске Уније, Русије и исламског света за који је посебно карактеристично да се не види  центар деловања који сигурно постоји. Ун­утра­шњи фактори се најлакше сагледавају кроз нерешена питања свих народа у региону тако да под утицајем ових спољних није уопште било тешко да се регион одржи као кризно подручје.

Свеобухватна анализа  општих тема је понекад незахвална али у сваком одређењу постоје опште и посебне теме. У овом случају опште теме би за неки шири контекст биле класификоване као посебне. Условно дефинисање групе тема као опште нема кључни смисао, свака под­тема има свој смисао како регионални тако и локални а неке и много шири, чак и до глобалног нивоа.

Сагледавањем свих крактеристика  модерног друштва, које карактерише брз развој науке и технологије, одговорност се намеће као примарна људска потреба, чиме ће бити савладано отуђење човека и онемогућено господарање над људи­ма и људским судби­нама, те створена одговорна демо­кратска заједница. Основни услов за стварање и постојање одговорног друштва, је демократија и то изра­жена кроз вољу народа и за народ.

Двадесетпрви век је век изазова у свим областима друштве­ног живота и организовања. Посебна прича су безбедносни изазови којих има веома много и није далеко од стварног стања да се човечанство налази на рубу више катастрофа. Надати се да ни једна од њих неће надјачати мирољубиве процесе на глобалном нивоу, а за сада, нажалост, нико нема илузија да свих облика угрожавања безбедности неће бити на локалним и регионалним нивоима.

Како би се сагледали врло комплексни проблеми савремене глобалне, континенталне и регионалне безбедности неопходно је  да се сагледају тенденције савремене светске политике, активности НАТО савеза на свим нивои8ма и у свим деловима планете као и активности ОДКБ која представља пандан савременим облицима угрожавања безбедности али и шансу да се глобална безбедност у двадесетпрвом веку развија у правцу мира и толеранције.

Опште тенденције светске политике

У условима глобалне нестабилности и вишеструких безбе­дносних изазова у савременом свету двадесет­први век биће сигурно препуна кризних догађаја и кризних ситуација који ће се испољавати у разним облицима. Основни облици опасности које ће бити актуелне могу се дефинисати кроз:

• међународни тероризам,
• ширење оружја за масовно уништење,
• глобалну економску нестабилност,
• доминацију САД, посебно у употреби силе,
• фрагментацију система глобалне безбедности,
• неефикасност великих међународних органи­за­ција
• оружани сукоби у авременом свету

Међународни тероризам

Проблем међународног тероризма у свим његовим појавним облицима и даље ће бити доминантна тема у глобалним размерама. Одговор на питање да ли ће доћи до нових масовних напада је врло тешко дати а ако их буде битно ће определити светску политику. Ако их пак не буде задржаће се садашња оријентација и тенденције.

Битно је уочити да у свим инстанцама борбе против тероризма још нико није ни поменуо проблеме који узрокују терористичке активности тако да се свет углавном до сада бавио последицама што ће веро­ватно бити оријентација и у двадесетпрвом веку.

Сами облици терористичких активности и њихове размере тешко су предвидиви али се са великом вероватноћом тачно­сти може устврдити да је могућа употреба и нових оружја, до сада не употребљаваних, као и потпуно нових метода. Планери терористичких акција, нажалост, за сада имају иницијативу коју ће свакако покушати задржати и у наредном времену.

Ширење оружја за масовно уништење

У нераскидивој вези са терористичким активностима је и перманентна појава ширења оружја за масовно уништење те интегрисани представљају два лица једног глобалног изазова и одговор на њега биће кључно питање интегралне светске безбедности.

Када је реч о ширењу тог оружја потребно је посебну пажњу обратити на главног носиоца употребе силе у међународним односима а то су САД.

Мање земље као што су Северна Кореја, Пакистан или неке друге могу бити или употребљене за глобалне циљеве или изазване да реагују на неку од доминантних активности.

Како у ову врсту оружја не спада само нуклеарно оружје већ и разна друга средства за масовно уни­штење (хемиј­ско, биолошко и сл) неопходно је усме­рити пажњу и на земље и на системе који га поседују или могу на релативно лаган начин доћи до њега. Упозоравајуће делује одредница да неке врсте оружја за масовно уништење постају „оружје сиромашних“ што додатно усложњава читав процес глобалне безбедности.

Глобална економска нестабилност

Глобална економска ситуација представља и представљаће трајну опасност за стабилност и сигурно ће обележити све облике светске политике. Стаби­лност светске привреде, у великој мери, зависиће од цене нафте. На то ће кључно утицати развој ситуације у Ираку али и степен међусобне сарадње САД, Русије и Европске Уније.

Проблеми светске привреде и спровођење преговора, препо­рука и активности Светске трговинске орга­низације свакако ће бити део глобалних ризика а да­ље продубљивање јаза између богатих и сиро­машних те неконтролисано коришће­ње природних ре­сурса неће допринети стабилизацији у свету.

Доминација САД у међународним односима, посебно у употреби силе

Значајно определење политике САД биће изражено кроз чињеницу да је цео двадесетпрви век време изазова за њихову политику али и за опстанак самог система САД ће да остваривати изузетно снажан утицај на светску политику.

Скоро све спољно­по­литичке одлуке биће у функцији унутрашње поли­тике. С обзиром на место САД у светској политици, то неће дозволити прецизно утврђивање главних тенде­нција на глобалном нивоу, пошто ће се увек пласирати неко нови облици и методи којима ће се настојати обезбедити доминација САД.

Многи, до сада, погрешно повучени потези – од позиције светског полицајца до кошмара у Ираку па све до северне Африке довели су до снажног јачања антиамеричког распо­ложења и код, до сада, верних пратилаца.

Американци ће на сваки начин тежити да смање своје учешће у појединим кризним регионима, барем у домену видљивих акти­вности, мада све процене говоре да ће учешће бити појачано а губици све већи и болнији.

Фрагментација система глобалне безбедности,

Једна од основних а можда и главних опасности по мир у свету јесте даља фрагментација система глобалне безбедно­сти и глобалног управљања. Ово је посебно изражено у реалној могућности краха аме­ричких операција на разним деловима планете. То би узроковало даље про­дубљивање кризе у целом региону а нестабилност Блиског и Средњег истока као и целог северног обода Африке  довела би у питање и сам светски мир.

Неефикасност великих међународних организација

Велике међународне организације (поменимо само неке од њих, УН, НАТО и ОЕБС) не само да су у кризи унутрашње организације већ је врло мало или нимало акција под њиховим управљањем доведено до позитивног завршетка.

УН и ОЕБС су, не успевши да спроведу своје одлуке у виду резолуција у вези са Ираком, Молдавијом, Гру­зијом, Блиским истоком,Урајином и многим другим жариштима, себе практично осудиле на бескорисност а од тога до беспотреб­ности је врло кратак пут. Крајем двадесетог и почетком двадесетпрвог века најимп­ре­сивнији над­национални и над­државни пројекат у свету – Европска унија дошао је у слепу улицу тако да уопште није дфинисао систем интегралне европске безбедности ни у оквиру општег документа а од операционализације су далеко неколико светлосних година.

Веома је упадљива не само неефикасност него и контрапродуктивно деловање на југоистоку Европе где Високи Представник за Републику Српску и Федерацију БиХ (БиХ) све ради само не оно што му је у мандату а без икакве контроле. Посебно је карактеристично да овај чиновник међунароне орга­ни­зације никоме не одговара а, то је већ очито, на­мерно ради све супротно политичкој вољи на терену.

НАТО, који је од система колективне безбедности до­шао до унилатералног америчког вођства, дефи­нитивно представља само застарелу идеју САД којом као неконтролисаном силом остварују своје интересе на целој планети. Остале чланице представљају само икебану, а војници нових чланица топовско месо за америчке интересе.

У оваквом конгломерату неефикасности појављују се два система која дају наду да би се ситуација на глобалном нивоу мгла да промени. Прво, на политичко економском плану је развој система БРИКС (Бразил, Русија, Индија, Кина Јужна Африка).  А на војно политичком или тачније речено плану глобалне безбедности систем ОДКБ , Организација за колективну безбедност и сарадњу. Развој ова два система може да снажно допринесе глабалној стабилизацији а то је јасан знак да ће бити под свим облицима притисака САД, НАТО савеза али и Европске Уније.

Овакви тектонски поремећаји у савременом свету и међу­народној политици могу у двадесетпрвом веку да доведу до нових облика употребе силе од терори­стичких аката па до агресивних потеза, првенствено од стране САД. То би биле неке нове лекције о "ограниченој моћи" које сигурно неће допринети ста­билности.

Активнији и здравији међународни односи и акти­вности су тренутно у одређеном интелектуалном вакуму и много тога ће зависити од идеја, снага и организација које би требале да испуне тај вакум.

На крају, неопходно је уважавати одређене поли­ти­чке, економске и дипломатске активности те имати из­вестан степен резерве јер је кристално јасно да да је све могуће облике опасности немогуће унапред пред­ви­дети.

Једна од доминантних тенденција у савременим ус­ловима на почетку двадесет­првог века, представља ст­а­лно повећање броја непо­знатих фактора који се поја­в­љују у светској политици и међународним односима.

Оружани сукоби

Иако се врло често говори  да је после другог светског рата смањен број ружаних сукоба чињенице говоре сасвим супротно. Не постоји континент на коме нема неког од облика сукоба а како многи говоре о Европи као простору на коме се не воде борбе ситуација у Украјини то сасвим јасно и оћито демантује.

НАТО, НА ПОЧЕТКУ ДВАДЕСЕТПРВОГ ВЕКА

Најбројнији и на крају двадесетог века један од најути­цај­нијих војно-политичких савеза је Северноатлантски савез, по­зна­тији као НАТО. Савез је од војног  прерастао у војно­политички и од 12 потписница на дан оснивања 1949. године савез  непрстано расте где им је основни циљ долазак у што већем обиму на границе Руске Федерације.

Правна основа савеза садржана је  у члану 51 Повеље ОУН која даје право странама у уговору на индивидуалну и колективну одбрану.

У новој архитектури међународног организовања, која је од биполарне прерасла у мултиполарну,  НАТО остаје основна институција за усклађивање одбра­мбених војних доктрина и стартегија држава - чланица.

Прилагођава се новонасталим међуна­родним околностима, пре свега својим "походом на исток", успостављањем сарадње са бившим члани­цама ВУ преко савета за севрноатлантску сарадњу (НАЦЦ) и програма "Партнерство за мир" при чему се врло брижљиво креирају критерији за приступ овим програмима и практично држе на потребној дистанци све земље бившег ВУ, без обзира да ли су постале чланице или су још у статусу кан­дидата.

Основа нове стратегије савеза је да чланице безрезервно бране своје интересе у "ЗОНИ ОДГОВОРНОСТИ НАТО И ИЗВАН ЊЕ".

Такво определење проистекло је из основних принципа до­ктрине савеза коју промовишу САД уз асистенцију некад мање а некад више чланица. Основе своје глобалне доктрине савез исказује кроз:

1. НАТО је једини војни савез који је у могућности да политичким и војним средствима утиче на креирање светских процеса.

2. Интегрална војна структура обезбеђује реализацију адекватних одлука и ангажовање снага.

3. Смањење оружаних снага, а појачано деловање других облика употребе силе.

4. Вишенационални савези су доминантни у органи­зацијској структури савеза.

5. Национални елементи командовања, свих врста  обезбеђења и информатичке подршке интегрисани су у један систем.

6. Нуклеарна средства, квантитетом и квалитетом, представљају снажно средство одвраћања и претње.

7. Европски савезници могу развијати снаге ЗЕУ у оквиру и под окриљем НАТО.

8 Очување трансатлантске везе  у функцији је спреча­вања национализације ОС.

9. Ангажовање снага у мировним операцијама мора бити под командом НАТО.

Иако нема своје властите снаге већ снаге земаља чланица које би требале да кроз заједничко одбрамбено планирање, сара­дњу у наоружавању, успоставу инфраструктуре и заје­дничку обуку створе услове за колективну безбедност.

Иницијатива НАТО на изградњи концепта "кооперативне безбедности" заснива се на систему :

"НАТО - процес европске интеграције  - ОЕБС". Улога ОЕБС-а је још увек до краја недефинисана и задржава се на ни­воу арбитражних радњи док се мировне мисије поверавају снагама НАТО  на простору "од Ванкувера до Владивостока" (за сада).

Према најновијим проценама самог савеза,  светски сукоб за сада је искључен али локални сукоби, посебно на југоистоку Евр­опе, у земљама бившег Совјетског Савеза на средњем истоку Африци итд. су реалност  и представљају поред опа­сности за неку од земаља чланица Савеза и простор где ће се у будућности креирати нова кризна подручја и тестирати решења управљања кризом на микро и макро плану.

НАТО прераста и своје циљеве и циљеве Повеље УН постајући не фактор мира већ реална претња миру у свету. Кроз разне облике ширења (које је врло често засновано на прикривеном притиску) као што су Партнерство за мир НАТО постаје неконтролисана светска сила под потпуним утицајем САД.

НАТО/Америчко војно ангажовање у свету

Америчко војно ангажовање на свим деловима планете готово сигурно да иде са зла на горе. Инвазија на Ирак, која је у једном тренутку ангажовала преко 200.000  војника, политички је најрискантнија и финансијски нај­скупља после рата у Вијетнаму са крајње неизвесним ис­ходом а уз претњу проширења на цео регион. Ова инвазија је само интегрисала и очврсла исламистичке снаге које су већ преузеле снажну противофанзиву.

Питање војног ангажовања има шири контекст који се може исказати: каква се политичка искуства могу извући с  кр­изних жаришта у која су Американци увлачили друге, под­редивши их  својој глобалној униполарној стратегији?

Сагледавајући три најактивнија жаришта у ширем окружењу може се сагледати сва погубност америчке политике силе и доминације.

Југоисток Европе

Учешће НАТО-а у ратовима на југоистоку Европе у знатној мери привремено је очувало алијансу и дало нове разлоге за њено постојање. Тај аспект саве­зништва је јасан.  Али то пре­дставља само привид. Развој догађаја и резултати су сасвим друкчији и далеко од прокламованог  јединства.

Скоро двадесет година  након Дејтонско Париског мировног споразума овај систем није заживео како је замишљен да почне барем са градњом поверења, још увек нема владавине права, што су били неки од главних циљева успостав­љеног мира на амерички начин, ако је то уопште био стварни циљ Америке.

Републиком Српском и ФБиХ неприкосновено и без икакве одговорности управља Високи Представник оног што неки називају "међународна заједница"  под превасходним над­зором САД и у њиховом интересу, а не интересу народа, којег артикулишу у региону.

У обнову, углавном Федерације БиХ, уложено је,  како се тврди, преко 20 милијарди евра, али су економски резултати једва   видљиви. Битно је напоменути да су према Републици Српској усмерене само " мрвице" а из Српске се узима све од материјалних добара до Уставних права.

Дејтонски споразум је донео мир, али није успео да спостави нове заједничке вредности а сваким даном све је даље од тврања конзистентног и децентрализованог система.

Међународне снага од респектабилних снага за имплементацију (ИФОР) преко снага за стабилизацију дошле су до такозваних европских снага (ЕУФОР) које су све само нису европске. Посебно је а ширу јавност нејсна улога виртуелног штаба НАТО у Сарајеву који се меша у све, од рганизаије безнедносих система до изборног процеса.

Ангажовањем снага НАТО ( не свих) у ваздухопловној агресији на Србију појавиле су се прве пукотине у, до тада, чврстој политичкој и организационој структури. Агресија САД на Ирак показала је да овај савез у досадашњем и пројектованом облику нема будућност као фактор мира. Ваздухопловна агресија НАТО на Србију показала је да савез не поштује ни једну од међународних норми. Од претеране употребе силе па до коришћења  конвенцијама недозвољених убојних средста.

Деловање Кфора и УНМИК-а на Косову и Метохији, такође под превасходним америчким политичким надзором, дало је доста јадне резултате.Нема повратка протераних и силом расељених  Срба, политичка структура не функционише, поли­тички процеси па и ливидације су свакодневна појава, цветају шверц и криминал, а међуна­родне мировне снаге, заједно са Американцима из велике војне базе "Бондстил", напросто не примењују резо­луцију УН   1244 и не успевају да заведу ред и за­кон и свима гарантују    безбедност.

Како је  објаснио генерал Xемс Xонс, командант снага НАТО за Европу, за  Европску унију је још увек  "прерано" да преузме на себе тако   велику војну мисију. Балкан од недавно има за САД већи геостратешки  значај превасходно у њиховом походу на исток као и за нове операције на Блиском истоку, у Персијском заливу и у централној Азији.

Авганистан

Неспорна је чињеница да се у у Авганистану  НАТО тешко или никако снашао у новим изнуђеним околностима, односно у својој евро­азијској димензији, иако за то има мандат УН.

Авганистаном, и после наводно свргавања талибанског ре­жима, за који се тврдило да штити  исламистичке терористе, и даље владају талибанске вође на својим феудима и са својим оружаним формацијама.

Изузетак је Кабул, из којег у унутрашњост не иду ни снаге НАТО ни сам авганистански председник.Трећину дохотка земља остварује илегалном производњом и продајом опијума. Американци у Авга­нистану имају 9.000 војника, а европски контингент НАТО-а 5.500. Процена је да би НАТО-у, ако жели да се макне мало даље од Кабула, било потребно још десетак хиљада људи. То је и  скупо, и далеко опасније него у овом региону, и често изнад војно-техничких потенцијала појединих земаља.

Американци се нису показали издашним ни у економској помоћи Авганистану. Конгрес је „великодушно“ наменио 3,3 ми­лијарде долара за опоравак и развој  Авганистана, али је до сада од тога на лице места стигла само мала  сума.

Ирак:

У свим својим појавним облицима амерички рат у Ираку подвојио је и савезнике у НАТО-у, и велике силе, и УН, али  је, истовремено, једину светску суперсилу довео у стање пуне пренапрегнутости, да нема ни једног рационалног одго­вора на насталу ситуацију.

Само боравак трупа у Ираку стаје близу четири милијарде до­лара месечно.

Како САД имају своје трупе у   око 120 земаља широм света, а војни буџет је досегао фантастичну  су­му од преко 600 милијарди долара, америчка  администрација настоји да макар уштеди на трошковима окупације, ако већ не штеди на ратовима.

Последица је стварање врло снажне исламистиче организације коа се већ прозвала „калифатом“ и која ће у наредном времену играти све већу улогу на целом простору Средњег истока.

Новац и савезници

У глобалној економској кризи не само да почиње шкртарење с  парама, што је пра­ћено настојањем да се део америчког бремена пренесе на плећа савезника, него јача и домаћа критика унилатералне по­ли­тике, поготово њених осионих видова. А искуства су се, без обзира на дужину трајања ангажмана, у сва четири случаја исказала као лоша и у нескладу са очекивањима.

Тако се планирало да земље са великим армијама - Француска, Немачка, Турска, Индија,  Русија и Мексико - својим бројнијим контингентима замене велики број америчких во­јника у Ираку и тиме исто­времено умање војне издатке САД за десетак ми­лијарди долара. Сад је тај план мање остварљив  него пре напада ирачких атентатора на мисију УН, а нова напетост увећава опрезност Европске Уније у учешћу на привредној обнови  Ирака.

Резултати НАТО/америчког ангажовања

У Агванистану није остварен ни један постављени циљ, само су ојачале локалне исламистиче организације,  у Ираку су сви заборавили разлоге интервенције (уништење ирачког оружја за масовно уништење, које нико није ни виде)о али су створени услови за проглашење исламске државе Ирак и левант. На југоистоку Европе народи још нису ни близу решавања проблема а проблеми уместо да се решавају под утицајем НАТО и САД се само усложњавају.

На простору Украјине НАТО је спреман да жртвује милион Украјинаца да би пришао неколико стотина километара ближе границама Русије, а стереотипне приче да је Европа стабилан систем падају у воду јер се у једном делу воде врло интензивна борбена дејства, а кризни региони се умножавају уместо да се стабилизују.

Узроци међународног тероризма свих нивоа и облика нису ни приближно сагледани а до извршилаца се није дошло ни близу. Похватана авганистанска сиротиња умире у бази на Куби а силни међународни хуманитарци их малтене и не помињу.

Једини видљиви резултат је криза у НАТО-у, криза комплетног  НАТО савеза, потпуна контрола из САД које нико не контролише и криза свих који су са њима у било каквом додиру.

Сагледавајући реално стање на планети јасно је да су САД и НАТО само један од облика организовања и наравно не нај­већи и најјачи. Само бруталним испољавањем силе и непоштовањем права других а у страху за физички опстанак мно­ги им признају право "првенства" .

Огромни притисци које администрација САД врши на мале и средње развијене и снажне земље и народе да њихови грађани буду изузети од јурисдикције сталног међународног кривичног суда јасно ислуструју стање и намере према оста­тку човечанства.

У суштини највећи носилац дестабилизације у свету као и највећа опасност за светски мир је, ничим не контролисана, сила и моћ САД (од политичких преко правних до  војних средстава). Смањење утицаја САД на глобалном плану ди­ректно ће допринети стабилизационим процесима и глобал­и­зацији у њеном позитивном одређењу.

Носилац неконтролисане моћи су САД у свим облицима испољавања а агресивни ратови које су водили од Вијетнама до Ирака потврђују претпоставку да је највећа опасност по светски мир управо политика силе која се води из САД. Колико они у том користе НАТО чланице или неке друге мање је битно, битно је да је утицај на безбедност на земљи негативан и веома снажан.

ОРГАНИЗАЦИЈА ЗА КОЛЕКТИВНУ БЕЗБЕДНОСТ И САРАДЊУ (ОДКБ)

Како се често, првише често, у свим областима друштвеног живота на планети говори како „НАТО нема алтернативу“ насушна је потреба да се покаже да алтернатива итекако постоји, да је врло снажна и да делује на целој планети. Алтернатива се исказује кроз економске асоцијације (БРИКС), могућности политичких асцијација (Евроазијске интеграције) те асоцијације која се бави системима глобалне безбедности (ОДКБ)

Организација за колективну безбедност и сарадњу - ОДКБ (рус. Организация Договора о коллективной безопасности) је међународна организација настала на простору бившег СССР, која се базира на безбедносно-војној сарадњи. Ово је област која је делимично заступљена и у оквиру ЗНД. Поред Шангајске организације за сарадњу (ШОС), где осовина Пекинг-Москва заједно са средњоазијским земљама постсовјетског простора гради безбедносни савез Евроазијског значаја, ОДКБ представља ужу војно-безбедносну алијансу важних држава постсовјетског простора.

Организација за колективну безбедност и сарадњу је формирана у више етапа: 15. маја 1992. формиран је оснивачки акт Договора о колективној безбедности. 1. новембра 1995. Договор о колективној безбедности регистрован у СекретаријатуОУН, чиме је добио међународно-правну димензију. Своју завршну форму устројства и садашњи назив Организација за колективну безбедност и сарадњу добила је 18. септембра 2003.  Организација за колективну безбедност и сарадњу  2. децембра 2004.  је добила статус посматрача, дакле правног лица и наддржавног тела у Генералној скупштини ОУН.

Организација

ОДКБ чине као пуноправне чланице:  Русија,  Белорусија, Казахстан, Јерменија,,  Киргистан, Таџикистан

Ово је превасходно војни савез земаља постсовјетског простора. Постоји тенденција да се ОДКБ и ШОС споје у један безбедносно-војни савез, а већ сада сарађују.

Према оснивачким и званичним актима ОДКБ има „Циљеве одржавања мира, међународне и регионалне безбедности и стабилности, заштита на колективној основи независности, територијалне целовитости и суверенитета земаља-чланица, приоритет је у примени опште прихваћених политичких средстава. ОДКБ делује, на очувању демократског поредка, основаног на општепризнатим принципима међународног права. Основни правци делатности ОДКБ је развијање вишестране политичке сарадње, развијање и сарадња у војној области, противдејство међународном тероризму и екстремизму, незаконитој трговни наркотика, оружја и других средстава угрожавања.“

Када су у питању тела ОДКБ председници држава чланица заједно са Генералним секретаром ОДКБ чине Савет колективне безбедности. Постоји и парламентарна скупштина  ОДКБ и више координационих тела. Важна је Комисија по војно економској сарадњи МКВС, при самој управи ОДКБ. На нешто нижем нивоу су Савети који чине министри иностраних дела чланица ОДКБ, Савети министра одбране, те Комитет секретаријата савета безбедности. При Савету министара иностраних дела делује посебно тело Радна група за Авганистан. При комитету секретаријата Савета безбедности се налази Радна група експерата за борбу против тероризма, а при Савету министара одбране се налази тело Обједињеног штаба одбране ОДКБ и Колективна сила ОДКБ. На још нижем нивоу се налази Стални савет при ОДКБ, који има свој Секретаријат који има своје ниже структуре попут Обавештајне структуре, Научно-експертског савета и Међународног антитерористичког медиафорума.

Области сарадње

По програмским принципима ОДКБ јасно су прецизирани облици војне сарадње:

·         Институционално прецизираним редовним консултацијама и кооперацијом о питању војног устројства и наоружања, те целокупне војнсе силе земаља-чланица;

·         Заједничким војним припремама и маневрима, стављања по потреби у виши ниво бојеве готовости;

·         Постизање кооперације и сарадње у изградњи војне инфраструктуре, ваздушног и воденог простора земаља-чланица;

·         Сагласност у стратешким и оперативним подухватима, оперативним обухватањем одбране територија земаља-чланица ОДКБ;

·         Саглашавање састава и дислокације оружане силе држава-чланица, престројавање војске у региону и целине заједничке одбране;

·         Саглашавање стварања обједињеног система заједничке одбране у региону;

·         Провиђење оперативне и бојеве спремности оружане силе и других војних средстава земаља-чланица ОДКБ.

·         Израда заједничких норми држава и коришћења материјалних средстава у интересу ОДКБ;

Када је пак у питању војно-политичка сарадња она је дефинисана следећим тачкама:

·         Учешће земаља-чланица ОДКБ самостално и са другим државама и међународним организацијама у систему колективне безбедности Европе и Азије;

·         Координација дејстава по реализацији разраде нових међународних договора по условима разоружања и контроли над наоружавањем;

·         Реализација мера договора у војној области;

·         Установљавање и развитак равноправних партнерских односа с НАТО и другим војно-политичким организацијама и регионалним структурама безбедности, прављених на ефективном решавању задатака на одржавању мира;

·         Провођење операција за одржавање мира по решењима Савета Безбедности ОУН, ОЕБС, у складу са међународним обавезама;

·         Усаглашавање земаља-чланица ОДКБ по питању одбране њихових спољних граница

Поред наведених статутом одређених базичних елемената сарадње у оквиру ОДКБ, прецизирана је и војно-техничка сарадња, војно-економска сарадња, обезбеђење граница, заједничко образовање и додатна едукација кадрова за безбедносно-војна питања, борба са међународним тероризмом. У оквиру борбе са међународним тероризмом усвојена је 2008. четворогодишња заједничка стратегија за период до 2012, где се предвиђа и садејство са ЗНД, ШОС, ЕврАзЕС. Нарочито је апострофирана заштита од трговине наркотицима, али и другим облицима криминала и међународног тероризма која угрожава земље ОДКБ из Авганистана, упркос чињеници да се тамо још од 2001. године налазе трупе САД и његових савезника. Наглашава се да се управо у том периоду опасност по регион превасходно од трговине наркотика, али у мањој мери и других облика криминала и међународног тероризма чак повећала. Апострофирана је и трговина људима која потиче из Авганистана и захвата и друге земље региона, против чега су удружене безбедносне снаге ОДКБ постигле опипљиве резултате. Посебно тело за борбу против тероризма и наркокријумчарења је Међународни антитерористички Медиафорум (МАМФ) који делује при високим телима ОДКБ, конкретно Саветом министара одбране и Саветом министара иностраних послова.

Парламентарна скупштина  ОДКБ је формирана као посебно тело новембра 2006. За њеног председника именован је Председник руске Думе.  Представници Парламентарне скупштине  ОДКБ често обилазе трусна места постсовјетског простора, укључујући спољне границе чланица, нарочито према подручју Кавказа и Централној Азији. Научно-експертни Савет ОДКБ представља тело које обједињава научно истражвиачки рад у области безбедности и војних питања.

На својој скупштини почетком септембра 2006, у декларацији ОДКБ је апеловао да простор Централне Азије буде зона ненуклеарног оружја.

ЗАКЉУЧАК

Безбедност савременог света је глобално угрожена и не назире се ни политичка воља ни организациона могућност да се то превазиђе. Почетак двадесетпрвог века ставио је свима на знање да ће глобални тероризам обележити ово столеће, али о могућим последицама још увек нема ни расправа ни конкретних потеза. Више се води рачуна о доминацији и супремацији (посебно САД и неких чланица НАТО савеза) него о креацији било ког облика интегралне безбедности.

Глобални систем безбедности  неће се моћи решавати   нити успостављати без убрзаног развоја интегративних процеса на светском нивоу при чему је кључни фактор систем БРИКС у економско политичком смислу а систем ОДКБ у систему интегралне глобалне безбедности при чеми треба да се обезбеде услови у којима сви народи равноправно задовоља­вају своје политичке, еконо­мске, духовне, културне и друге интересе.

Дефинисањем узрока угрожавања безбедности на глобалном нивоу и давањем објективног и истинитог суда о сукобима у свим деловима света  потребно је у што краћем временском року дат реалну слику а после ње прићи осмишљавању, организацији и реа­ли­­за­цији концепта глобалне интегралне безбедности.

Кључна реч у целокупној активности треба бити "истина" јер ће на тај начин бити обезбеђена објективност и резултати  ће моћи бити у функцији успостављања трајног мира на планети. Истину која ће бити основа за градњу поверења а у даљем, позитивном, развоју догађаја и основа за миран развој свих народа могу дати само легални и легитимни представници свих народа уз доследно поштовање принципа објективне историјске истине и доношењем решења консензусом.

Врло мало земаља у свету прави одбрамбено безбедносне системе на основама политичке воље и интереса грађана већ се, у правилу, праве системи који треба да обезбеде останак на позицијама власти појединих политичких система. А кад се већ деси неминосвност да једна политичка оција напусти владајућу позицију системи безбедности се урушавају.

Европска Унија као систем већ годинама „лута“ у процесу дефинисања, организавања и почетка функционисања инте­гралне европске безбедности. Распета између преко­оке­анских притисака од стране САД и сопствених жеља и тради­ције Европа губи драгоцено време потребно за креацију сопственог система интегралне безбедности.

Подвала са НАТО савезом је очигледна, одвајање од Русије под утицајем САД је свакодневна активност. Европа само у развоју сопственог система и то у пуној сарадњи са Русијом има шансу да обезбеди миран и безбедан развој свој грађана народа и земаља. Ослањање на НАТО и САД једноставно воде цео континент у неки будући хаос и дестабилизацију.

На светској глобалној сцени је велика прекомпозиција снага у којој се већ јасно назире нова триполарна (а можда и мултиполарна) подела у којој су, за сада, главни протагонисти САД, Русија и делови Блиског и средњег истока.

Америка своје европске савезнике држи (још увек) под контролом али Русија и Кина имају сасвим други приступ. Поред тога, Русија и Кина су највећи економски партнери, и врло снажна политичко економска основа система БРИКС.

Безбедносна основа која може да ствари стратегијски утицај на креацији система глобалне безбедности је ОДКБ тако да је потпуно јасно да НАТО као светски полицајац вођен САД има врло снажну алтернативу.

Гостимир Т. Поповић

Војно политички аналитичар